Antički nakit

Izuzetna izrada i dizajn antičkog nakita jesu ono što ga čini zadovoljstvom za one koji ga poseduju…
Radnja priče Pola Skota, “Dragulj u kruni”, odigrava se u Indiji, u periodu kada je njome vladala Velika Britanija. Naziv je, zapravo, izveden iz alegoričkog prikaza slike kraljice Viktorije koja sedi na tronu Indije primajući Koh-i-Noor, smatran najvećim dijamantom u celom svetu, kao omaž, i time predstavljajući samu zemlju Indiju. Pomenuti dijamant, čije ime u prevodu znači “planina svetla”, postavljen je kasnije u krunu kraljice Elizabete, i još uvek je deo britanskog nakita koji se nosi u formalnim prilikama.
Epitet omiljenog oblika ukrasa, nakit nosi od pradavnih vremena, pa sve do danas. Postoje jasni dokazi o veštini Grka i Etruraca kada je reč o radu sa plemenitim metalima. Činjenica je da je većina nakita kreiranog u novijem dobu, u stvari, kopija dizajna antičkog nakita. Rimljani su takođe pokazivali izuzetnu sklonost ka nakitu i nosili su ga sasvim slobodno, kao što su to činili i Viktorijanci.
Danas dostupni komadi antičkog nakita jesu klasici koji zasigurno nikada neće izaći iz mode. Svojom nežnom gracioznošću i svojim eteričnim šarmom, vraćaju nas u davno prošla vremena. Nakit se smatra antičkim ako je izrađen 1900. godine ili pre. Prožet jedinstvenim karakterom, predstavljajući prava remek dela u pogledu svoje izrade, i često okružen nekom ćudljivom aurom, nakit ovog vremena izdvaja se od svake druge vrste nakita, bezobzira na to koliko taj drugi nakit bio lep ili skup. Najviše je cenjen od strane klasika, kada govorimo o eleganciji koja se prepoznaje u samom dizajnu.
Period između 1890. i 1910. godine jeste era neponovljivih inovacija i promena. Nakon negde oko 65 godina vladavine kraljice Viktorije, čak su i Viktorijanaci, koji su obožavali tradiciju, bili spremni za izmene u pogledu nakita. Traganje za novim, dalo je povod za osnivanje dve izuzetno lepe i potpuno različite škole dizajna nakita – Art Nouveau i Edwardian.
Prvu je interesovao svet fantazije i priroda. Vrhunski draguljari tog perioda bili su Karl Faberže, Žorž Fuke, Rene Lalik i Luj Komfor Tifani, čija su draguljarska dela bila inspirisana mitovima i temama iz prirode. Glavni motivi bili su mitske zveri, leteći zmajevi, egzotično cveće i devojke očaravajuće lepote.
Ovi draguljari, pri izradi božanstvenih komada, osim dragulja koristili su i rog, kornjačin oklop, mesečevo kamenje, barokne bisere, a u paletu je bio uvršten i emajl. Istinska vrednost materijala, zapravo, nije bitna, akcenat je na lepoti i originalnosti nakita koji su ovi draguljari kreirali.
I dok je avangarda favorizovala Art Nouveau, Edwardian nakit bio je odraz elegancije i rafiniranog ukusa bogatih američkih industrijalaca i engleske aristokratije. Karakterišu ga ledena elegancija i vazdušasti osjaj.
Ova škola preferirala je platinu u koju bi gravirali detalje čipkaste forme i u koju bi inkorporirali briljantne dijamante. Neke od materijala pronalazimo i u boji, kao što je na primer crni opal iz Australije, pastelno plavi safir iz Montane, kao i prirodni biseri. Među najbolje izrađenim Edwardian nakitom, pomenuti materijali izgledaju kao da lebde čipkastim svodom platine.
Od Edwardian broševa u obliku opalog lista, zlatnih viktorijanskih narukvica, pojasnih kopči, privezaka i ručke mača, do medaljona u kojem su ugravirani koncentrični prstenovi od belog i plavog emajla. Kupovinu ovakvog zadovoljstva ne možete obaviti u bilo kojoj prodavnici nakita. Starinski ukrasi uglavnom su dostupni u ekskluzivnim radnjama, antikvarnicama, na aukcijama koje su pouzdan izvor za kupovinu ove vrste.
Nošenje jednostavnog komada antičkog nakita jeste sofisticirani način privlačenja pažnje na svoju ličnost, a glavni razlog za posedovanje pomenutog jeste unatarnje zadovoljstvo kojim su, verovatno, bili obuzeti i sami dizajneri. A plemeniti metali i dragulji sami po sebi nisu nakit sve dok se ne nađu u rukama takvih majstora.